Popeli smo se i na zidine grada i sa jedne lepe terase-vidikovca slikali Rab i njegova četiri zvonika, smeštena, kao i ceo stari grad, na isturenom poluostrvu okruženom morem, po kojima ovaj slikoviti gradić podseća na veliki jedrenjak sa četiri visoko uzdignuta jarbola. Moguće je  popeti se i na zvonike, odakle se opet pružaju lepi pogledi na Rab i njegove krovove. Prošetali smo još malo uskim, popločanim uličicama, obišli četiri crkvice, sa divnog trga uživali u pogledima na grad i more, prošli pored spomenika Sv. Marinu, koji je poreklom iz mesta Lopar na Rabu i koji je 301. godine osnovao republiku San Marino... U našem prošlogodišnjem izveštaju, može se pročitati još po nešto o ovom lepom gradu, a mi smo ovogodišnji obilazak završili u jednom od restorančića na rivi, gde smo se osvežili, jer kako je dan polako odmicao, postajalo je sve toplije.

Goli Otok

2009. godine, obeleženo je 60 godina od tog 9. jula 1949. godine, kada su prvi osuđenici, tzv. IB-ovci, prebačeni u izolovani kazamat. Možda je među bivšim logorašima koji su tada otišli u obilazak ovog ostrva, bio i onaj koji je, još onda, napisao grafit koji i dalje stoji na napuštenoj zgradi: “Mi gradimo Goli otok, Goli otok gradi nas!” Gledano iz pristaništa uvale Tatinja, Goli otok deluje moćno. Gola lepota golog kamena, sa Velebitom u pozadini, restoran u maloj luci u kome turisti dokono čavrljaju, teško da bilo koga mogu misaono teleportovati u godine kada je to mesto bilo jedini i isključivi sinonim patnje. Ali, tako je samo na prvi pogled. Ove godine, naša grupa imala je stručnog vodiča koji ih je vodio kroz unutrašnjost ostrva, kroz napuštene i urušene zgrade nekadašnjeg logora i ispričao mračnu priču o ovom ozloglašenom mučilištu, koga su zatvorenici od muke zvali “Titovim Havajima” i na kome je ostalo zauvek ko zna koliko ljudi – bilo na usijanom kršu koji danonoćno udara bura, bilo u vodi Velebitskog kanala, dok su pokušavali da se domognu slobode. Ljudska ruka ovo ostrvo nije takla od 1988. godine, od kada su ga vlasti zatvorile kao zatvor koji je dugo godina posle IB-ovaca, nakon političkih, zbrinjavao “obične” kriminalce.

Sutradan, rano ujutru, napustili smo Lopar, u Mišnjaku se ukrcali na trajekt i opet vratili na kopno, u mesto Jablanac, gde smo ponovo poželeli da obiđemo čarobnu uvalu Zavratnicu, koju smo otkrili prošle godine i o kojoj sam, takođe, dosta pisala. Ova neobična uvala, nastala tektonskim poremećajima, jedinstvena je po lepoti. Tog jutra, jer bilo je još rano, sunce se polako podizalo iznad strmih i visokih litica kanjona i postepeno ga obasjavalo.Dok smo u tišini hodali uređenom stazicom duž kanjona, pred našim široko otvorenim očima, otvarao nam se u svoj svojoj lepoti. Neopisivoj… A tek boje vode, potpuno prozirne, čiste, sa mnoštvom ribica koje plivaju u njoj… Neopisive…Tišina koja “odzvanja”, savršeni mir i harmonija… Neopisivo… Naše potpuno stapanje i sklad sa tom nestvarnom prirodom… Neopisivo… Dok kucam ove redove, zatvaram oči, umirujem se, i ponovo sam tamo… I zato, zapamtite – ako ikada budete prolazili tuda, obavezno svratite! Nemojte nikako propustiti! Bićete obogaćeni još jednim čarobnim iskustvom, još jednim savršenim trenutkom…

Jutarnja šetnja

Nacionalni park Paklenica prostire se na primorskoj padini južnog Velebita, obuhvata područje bujičnih tokova Velike i Male Paklenice, odosno njihove kanjone, strmo urezane u južne padine Velebita, kao i širi okolni prostor. Autobusom smo se odvezli 2-3 km do ulaza u park i pošto smo kupili ulaznice, krenuli smo u obilazak. Najatraktivniji deo kanjona je upravo sam ulaz, gde se strmi  kukovi uzdižu iznad potoka i tako čine najuži deo kanjona, gde širina iznosi svega 50 metara. Fascinantne, skoro vertikalne stene Anića kuka, čija visina prelazi i preko 700 metara, atraktivno su vežbalište mnogih alpinista koji ovde dolaze iz celog sveta. Strmom, kamenitom stazom, polako smo se peli i tužno posmatrali presušeno rečno korito. Naime, kako smo kanjon posetili na kraju leta, nažalost, vode i mnogobrojnih slapova na samom ulasku u kanjon nije bilo. Pre nekoliko godina, kada smo na ovom mestu bili pre leta, fascinirao nas je upravo veliki broj manjih ili većih slapova, bukova, vodopada, njihov prijatan huk i svežina kojom je odisao ceo prostor, kao i prozirna, zelena boja vode koja je ispunjavala mnogobrojne prirodne “kadice” i “bazene”, napravljene od stena i kamenja.

I tako, nastavili smo našu šetnju stazom koja je postajala sve “blaža”, uspon sve manji, a kamenje se gubilo, pa smo već hodali po sitnom makadamu. U gornjem delu kanjona, na našu veliku radost, konačno smo videli i vodu, kao i nekokoliko lepih slapova.

Prva voda u kanjonu

Grupa ispred Borisovog doma

I u povratku je bilo veselo i opušteno. Pošto je već bilo kasno, ostali smo potpuno sami na stazi. Sve se nekako umirilo i utišalo. Ali, samo na krakto. Tri lepe i nasmejane devojke (i najmlađe u našoj planinarskoj grupi), zapevale su… Njihovi prelepi glasovi odjekivali su kanjonom i razbijali tišinu na najlepši mogući način… A, onda, i mi smo im se pridružili. Uz najlepše srpske, makedonske i druge sevdalinke i starogradske pesme, spustili smo se do našeg autobusa koji nas je vratio u Starigrad. Po pogledima i osmesima, znala sam da će ova prelepa šetnja kanjonom Velike Paklenice ostati duboko urezana u srca i duše.

Osvanula je i subota. Dan za planinarenje! Konačno! Kakva radost, kakvo slatko uzbuđenje, adrenalin koji polako raste, nestrpljenje, ma, hiljadu raznih osećanja u istom trenu! Dok je tiho svanjavalo podno Velebita i polako se budio dan u Starigradu, smestili smo se u autobus i krenuli ka prevoju Mali Alan, na Velebitu. Dugo pre ovog izleta, preko Interneta i u raznim kontaktima sa ljudima, pokušavali smo da dođemo do informacije da li se može doći autobusom do samog prevoja, odnosno da li je makadamski put koji vodi do njega dovoljno širok za veće autobuse. I na kraju, veče uoči izleta, dobili smo sigurnu informaciju da možemo proći. Moram da priznam, jedva sam čekala da krenemo! Jer, pretražujući po Internetu, pročitala sam dosta o toj cesti, a videla i slike čitavog tog predela, kao i samog puta…

Izgrađen u 19. Veku

Mnogo kasnije, dobio je svojstvo kulturnog dobra, a danas ima isključivo turističko-panoramski karakter sa veličanstvenim vidicima na kanjon Zrmanje, Karinsko i Novigradsko more, impresivne stene Tulovih greda, a u novije vreme i na velelepni auto-put A1, Split-Zagreb, koji upravo ispod ovog starog puta ulazi u velebitske stene kroz tunel Sv. Rok, jedan od najdužih tunela u Hrvatskoj (5,6 km). I, eto, moja želja se ispunila! Konačno na “Majstorkoj cesti”! Potpuno fascinirani, kroz prozor autobusa gledali smo to “čudo” ljudskih ruku, neverovatne prizore divlje prirode koja nas okružuje, beskonačne vidike koji se pružaju daleko, u nedogled … dok je dan svitao, a na horizontu se purpurno nebo već crvenelo od izlazećeg sunca, koje samo što nije… I, posle samo nekoliko trenutaka … “rodi se sunce!”, uzviknula je Rada.  Išli smo autobusom još par stotina metara od samog prevoja, a zatim se zaustavili na jednom malom proširenju, u šumi, odakle ćemo krenuti na uspon na Sveto brdo. To je drugi po veličini vrh na Velebitu, samo nekoliko metara niži od najvišeg – Vaganskog vrha.

Uspon na greben

Grebenom...

A onda smo ugledali more, tj. Velebitski kanal, sa jedne strane, Liku sa druge, dok se pravo iznad nas, na kraju grebena, pojavio i beli, metalni krst, što je bio znak da je vrh blizu. I konačno, posle 4 i po sata uspona, bili smo na Svetom brdu (1751 m)! Na maloj gomili kamenja, postavljena je metalna tabla sa 10 Božjih zapovesti. U jednom trenutku, neko je primetio i zmiju koja se uplašila od nas i brzo pobegla, sakrivši se među to nagomilano kamenje. Kako u nekoliko reči opisati šta smo sve videli odozgo? Pokušaću, ukratko: Velebitski kanal, Karinsko i Novigradsko more, ostrva Ugljan, Pašman, Dugi otok, Pag, Rab, Pakleničku rivijeru, Zadar u izmaglici, ceo masiv južnog Velebita, sa Vaganskim vrhom u daljini, divnu i široku Liku, kao uspavanu u dolini, pod nežnim okriljem gorostasnog Velebita, daleku Dinaru, valoviti greben kojim smo se popeli na vrh…Dugo smo sedeli… Pričali, šalili se, slikali, stavljali pečate, prepoznavali vrhove, ostrva, gradove, meditirali… Kako smo poželeli da se još malo okupamo tog dana, polako smo krenuli nazad, istom stazom.

Na vrhu

Pogledi na more i Velebit

Na visoravni Dušica, na koju smo ponovo došli u povratku, svratili smo do Stanova Jurjevića, gde su nas meštani koji tu žive i grupa planinara iz Zadra pozvali na piće i kratko druženje. Simpatičan je bio taj susret i priča sa “istomišljenicima” – zaljubljenicima u prirodu i planine, bez obzira na razlike u nacionalnoj i političkoj pripadnosti. Bezbedno smo se vratili do našeg autobusa parkiranog u šumi, a zatim se “Majstorskom cestom” polako spuštali, povremeno na kratko izlazeći iz autobusa da bismo fotografisali, dok su Rada i Milan na brzinu brali vres, koga je bilo u izobilju pored puta. Opet smo prošli pored impresivnih Tulovih greda, neobičnog spleta visokih stenovitih kukova na samom južnom rubu Velebita. Ove čudesne formacije strmih stena, kukova, tornjeva i pukotina (žljebova i točila) smatraju se jednim od “sedam velebitskih čuda”, a ceo taj predeo, krševit i bez vegetacije, nalik je mesečevim pejzažima. Kada bi me neko upitao koji bi bio moj UTISAK ovog izleta, bez razmišljanja bih odgovorila – upravo taj predeo, Mali Alan, Tulove grede, “Majstorska cesta”…

Kako je samo prijalo kupanje na jednoj od starigradskih plaža, tog popodneva! Sreli smo  i planinare koji su ostali u Starigradu i proveli vreme na divnim plažama, dok je nekoliko njih otišlo autobusom do obližnjeg Zadra i dan provelo u obilasku ovog lepog grada.

I kao da nam Plitvice nisu bile dovoljne. Na Olgicin predlog, posle samo 33 kilometara od Plitvica, svratili smo u još jedan zanimljiv krajolik, mesto Rastoke, ili « Male Plitvice », prigradsko naselje grada Slunja, takođe proglašeno spomenikom kulture zbog graditeljske baštine, etnografske i istorijske vrednosti. Rastoke su vodeničarko naselje nastalo pre 300 godina na vapnenačkim stenama, na mestu gde se reka Slunjčica preko niza sedrenih barijera uliva u Koranu, a u svom toku kroz Rastoke, « rastače se » i stvara mnoštvo malih jezera, brzaka, kaskada i slapova. Najpoznatiji slapovi su Buk, Hrvoje i Vilina kosa, a u rupama rastočke sedre žive i vidre koje su se vratile nakon dužeg izbivanja u velikom broju. Takođe, jedna od zanimljivosti su i vodenice, tzv. žličare, građene od sedrenog kamena i drveta. Neke potiču još iz 18. veka.U tako divnom ambijentu, pronašli smo i lep restoran, gde smo uz prijatno hučanje voda sa svih strana, ručali, a zatim nastavili naše putovanje do Beograda.

Hvala Olgici na ideji i predlogu, a mi ćemo sledeći put, kada budemo tuda ponovo prolazili, sigurno opet svratiti i provesti malo više vremena, jer Rastoke to zaista zaslužuju.

Pre pisanja ovog izveštaja, pomislila sam da ne treba da budem suviše opširna. Ali, kao što vidite, opet nisam uspela u tome! Prosto ne uspevam da sažmem toliko toga (lepog) u samo nekoliko rečenica. Ili, možda, negde, u dubini svoje duše, to i ne želim. Ono što znam je da iskreno želim da sve ovo podelim sa vama, sa vama koji ste bili na ovom putu, kao i sa onima koji se i dalje dvoume da li krenuti ili ne u ovakvu avanturu. Ali, verujte mi, ona će vas preporoditi, vratiti osmeh na lice, obogatiće vas mentalno, daće vam snage za dalje, pamtićete je dugo i živećete danima i nedeljama samo od nje… Zaboravićete na trenutak sve brige, doživećete bezbroj savršenih trenutaka, trenutaka sreće, nagledaćete se nestvarnih prizora, neviđene lepote, uživaćete… I nemojte odlagati. Jer nikada se ne zna šta donosi sutra. Pođite sada, odmah ! Otisnite se u avanturu ! Ona će vam doneti samo dobro. Verujte mi !

Vođa puta: Milan Lončar

Izveštaj: Marija Petrović
Fotografije: Damir Arula, Marija Lazarević, Marija Petrović